https://www.juznevesti.com/komentar/Petko-Nisavac/Autocenzura.sr.html
Браћо Срби, од'мно ви несам писуваја, а у овој време од к'ко удари овај чума и колера, тол'ко се је набрало да има и за писување, и за смејање и за кукање. Потикаја ми се мерак и на плајваз и на артију, к'ко да су ми душмани мађије напрајили или да ме је фатија овај други вирус, викан аутозензура. Овеј моје музе за писување, начичкале се на пенџер и с'лте ш'пкају: "Нишавац, мањуј се од тој писување. Неје с'г време за сојтрлци и комендије."
Таман се уфатим за нико писување, к'д ми одлети памет и све си мислим и све се питујем:
А бре, кој ни пушти овуј несрећу и к'ко ће се курталисујемо од њума?
На једно уво ми ништо збори:
Нишавац, овој је ујдурисаја Велики брат, иска да потамани стари и болни да му џабе не арчу леб и замајују народ, с'с оној њиово зборење, к'ко поубаво беше у старо време.
На друго уво ми ш'пка ники други глас:
Нишавац, овој ви је божја казна. Досадило на Господа да гледа овуј Содому и Гомору.
Ете ономад, таман се уфати да пофалим малко овија тазе посланици, што су изучили занат на "Академију за лидери". К'д оћеш, нит там, нит овам, рука ми одрвенела, памет ми се маје око корону и ништо од писување, остаде бела артија.
А такој су млади посланици убаво деклемовали "домаћи задатак на задату тему". Тој несу биле декламације за скупштину, тој су биле песне за уши и мерак за душу. Па к'д почеше с'с онија цитати од грчки филозофи, па к'д ударише запршку с'с цитати од с'гашњи лидери, ја се сав устресо, подиђоше ме ники жмарци, сети се на Николу Пашића и поче ш'пкам:
Србијо, ич не бери гајле, с'с овакви посланици, спаса ти нема ал' неће пропаднеш.
Тедо ја да писујем и од овој к'ко жене да бидну барабар с'с мушки. Ако бре, и ја сам за тој! Да се ја ништо питујем, ја би даја влас' на жене, т'г би се по свет мање тепали и ратовали а повише волели и целивали. Ал' ми никако не иде у овуј моју старовремску главу да ће жене бидну побарабар с'с нас ако од њи напраимо метеоролошкиње, социолошкиње, драматуршкиње, темпларшкиње и ресто ишкиње.
Бива ли тој браћо, да овакви ружни имики давамо на наше си сестре, жене и мајке. Малко ли беоше другарице па с'г треба да бидну и ишкиње. Ако ги волимо и поштујемо, пуштимо ги нек си бидну госпођа метеоролог, госпођа социолог, госпођа драматург, госпођа темплар.
До јутре да си разбивате главу, да изедете Вујаклију с'с све корице, у академију на науку да питујете, неће потрефите. Затој начуљите уши, три пут се прекрстите и убаво слушајте што ће ви чича рекне. Тој су измислели овија наши тазе Караџићи и Даничићи а тој ви је писац, а жена. Е с'г, што ми Срби кршимо језици, к'ко спикерке на телевизију к'д чату црквене титуле и што праимо комендију од наше си жене и домаћице. С'лте за тој што искамо да се улизујемо на овија из Јевропу.
Е па браћо Јевропејци, што не бива, не бива. Мањујте се ви од наше жене и варкајте се побоље к'д ве пандури по Брисел фаћају по чандије и к'д се спушћате низ олуци онакој голодупасти, да ви не остану инструменти на нику шелну од олук.
Ви ич немате мерак на жене, ви имате стра'од жене и затој праите там по Брисел бал с'лте за 25 голодупасти мушкарци и играте се воз. Наређате се такој један изпозади другога, уфатите се преко половин , трчите по собу и викате: "Ћуф , ћуф"!
Оно истин је и ми играмо воз, ал' онај у кафану. Први вагон пет кебапчики и тој швајсовани, друуги вагон мала овча љута, а онда с'лте дооду нови вагони, ћеф ти кобасице, ћеф ти џигерке, ћеф ти бризле, ћеф ти крезле. Тој је воз браћо јевропејски посланици.
Море, неје воз, тој је Оријет експрес а не овај ваш ћуф, ћуф. Убаво ја знајем да би се и ви качили у овај наш воз ал' не дава Велики брат. Дали сте дупе под кирију, продали сте душу на Луцифера и с'г ћутите и трпите. Утувите у главу, куде Великог брата ништо неје џабе. За туј голему плату и шиљкање по Брисел, млого често ће терате ви тај ваш ћуф ,ћуф.
