tekst: Minela Masleša
interpretacija: Anel Herzog Sivrija
ZAŠTO JE ONDA TOLIKO CRNA
čekala sam te onaj dan kad su najavili kišu
i kad sam izbacila osušene ruke na balkon
sve dok nisu počele ličiti na otpale listove stabla
( jednom je stablo glumilo kišu
pod prozorom
i znala sam da je najgora stvar
koja se može zalijepiti za prozor
upravo čekanje
znalo je i stablo
i meteorolozi preko puta
i sve je još tada bilo isplanirano
trebala sam znati da svi lažu )
za doručkom sam te toliko trebala
da mi je kafa ličila na krv u šoljici
i morala sam je piti zatvorenim ustima
do podne sam tri puta kvasila oči
i pravila se da je voda slana
i da ih se duša nije potpuno odrekla
za ručkom sam im dala da čitaju priču o siročadima
i plakale su
ali posve suho i parajući grlo
i niko im nije mogao objasniti da je to samo priča
i opet se sve izmiješalo s ludilom
nisam znala ni ko sam ni ko si
ali sam nas mrzila oboje
navečer sam zapalila svijeću
i izvezivala te na rupcu pameti
sagorijevajući u nevidjelo
a onda ispuštala vosak po stomaku
da manje boli
do ponoći sam umrla nekoliko puta
i prestajala da čekam u trzajima
sve dok mi nije postalo smiješno
do suza
danas su javili kišu
