Problemi sa pažnjom kod dece sve su prisutniji u današnjem društvu, a naučnici i defektolozi smatraju da se najveći uzrok krije u preranom izlaganju dece ekranima, ali i manjku vremena koje roditelji provode sa svojom decom. Prema istraživanjima Svetske zdravstvene organizacije, broj dece koja imaju probleme sa pažnjom se udvostručio u poslednjih 10 godina, a veći je broj dečaka koji dobijaju ovu dijagnozu. Poremećaji pažnje se nalaze na vodećem mestu mentalnih problema koje deca imaju. Dečija psihološkinja, Jelena Dragičević, koja radi sa decom više od 15 godina, kaže da je ključno prepoznati simptome i na vreme detetu obezbediti adekvatnu pomoć:
„Poremećaji pažnje manifestuju se tako što dete ne može da se fokusira na neku aktivnost i ne može da ostane istrajno u nekoj aktivnosti. To znači da oni gotovo nijednu igru ne završavaju do kraja. Oni ne mogu da se fokusiraju ako nešto čitaju, da veoma često menjaju aktivnosti, da se vrpolje, da školska deca u toku časa imaju potrebu da ustanu, da prošetaju, da 100 puta nešto pitaju. Ta pitanja često ne moraju uopšte da budu smislena, ali oni imaju potrebu da se jave i da sebi naprave neku promenu aktivnosti zato što oni nisu u stanju da tu aktivnost održe do kraja jer njhova pažnja je izuzetno kratkog trajanja i bez nekog velikog fokusa.“ Jelena je dodala da su ekrani glavni krivci što ima sve više dece imaju probleme sa pažnjom, i da roditelji treba da ih što manje koriste u radu sa svojom decom, jer na taj način direktno ometaju neurološki razvoj deteta.
Pored stručne pomoći, dete mora imati i sistem podrške kod kuće i vrtiću, a vaspitačica Dragana Grujić, govori da je to jedan dug proces koji zahteva zajednički rad roditelja, deteta, ali i vaspitača sa kojim dete provodi svoje vreme. Ona je naglasila da roditelj mora da započne promenu, da bi se dete promenilo. Grujićeva je dodala:
„Nedavno smo imali roditeljski sastanak i glavna tema je bila nedostatak pažnje kod dece. Savetovala sam roditeljima da ugase telefone, počupaju kablovsku i da televizore, ako treba u parčićima iznesu napolje. Ja smatram da je glavni uzročnik nedostatka pažnje davanje ekrana deci u ruke. Ranije ih je u grupama bila dvoje - troje sa problemima pažnje, sada je situacija obrnuta, većina ima problem, dok mali broj ne. Mali delić dana koji se provede pred ekranom stvara kod deteta osećaj aktivnosti i akcije, a akcije nema.“ Pored smanjivanja upotrebe tehnologije, ona je rekla da su deci potrebne aktivnosti kojima se vežba motorika.
Poremećaji pažnje predstavljaju izazov za dete, ali isto tako i za celu porodicu. Majka dečaka kome je u ranom detinjstvu dijagnostikovan poremećaj pažnje, Desanka Jovanović kaže:
„Problem sa pažnjom kod mog sina prvi put sam primetila kad je imao četiri godine. Ništa mu nije držalo pažnju, nije me slušao, nije reagovao na ono što pričam, bio je hiperaktivno dete. Ja sam mislila u tom uzrastu da je to normalno. Shvatila sam da to nije skroz normalno kada je krenuo u školu i učiteljica je počela skretati pažnju da je ne sluša, da ne prati nastavu, da u neku ruku ima problem.“ Ona je dodala da je veoma važno da roditelji shvate obim ovog problema, i da se ne ustručavaju da traže stručnu pomoć. Roditelji takođe moraju aktivno da učestvuju u radu sa decom. Pored toga, oni moraju da imaju velike količine strpljenja, jer je to jedna od glavnih stvari koja je njima potrebna.
Iako brojke govore da je situacija sve lošija, u Srbiji je ova tema postaje sve aktuelnija, a javna diskusija o poremećajima pažnje kod dece je otvorena. Širenjem svesti o ovom problemu, društvo pomaže roditeljima da prepoznaju probleme sa pažnjom kod svoje dece, i na taj način sve više dece dobija potrebnu pomoć.
Autorka: Danjijela Polimac
