Vreme pozorišne apatije
Čemu danas pozorište služi? Znači li to da se pitanje važnosti pozorišta istrošilo? Šta da se igra na našim scenama, koji su to tekstovi koje nije pregazilo vreme?
Koliko je u sadašnje vreme, koje je većinom podređeno trivijalnoj zabavi i bekstvu od problema, publika spremna na pozorišnu provokaciju? U svemu tome, važno je reći i da za većinu koja želi da prati kulturu, odlazak u pozorište je izdatak o kome mora da se dobro razmisli. Razmišlja li iko o publici?
Čije je pozorište sada ako su rediteljii glumci u serijama i brojnim projektima? Šta je, i pored svega što je snašlo pozorište, dobar trend u vojvođanskom teatru koje je, to ne treba zaboraviti višejezično, a šta nije?
Tačno je da nema dovoljno novca u pozorištu, ali, moguće je i da se na praznoj sceni odigraju predstave, samo je potrebno svetlo, publika i ideje. Postoje li ljudi u pozorištu koji nisu zaprljanih mozgova, koji mogu da izbrišu učmalost, a da ta borba na kraju ne bude svedena samo na anarhizam i revoluciju na Tviteru? Ko su danas heroji a ko antiherojiu kulturnom, odnosno pozorišnomživotu Srbije?
Sagovornici:
Aleksandra Glovacki - pozorišna kritičarka
Bojana Kovačević - direktorka Narodnog pozorišta Sombor i predsednica zajednice profesionalnih pozorišta Srbije Vlatko Ilić - teoretičar medija, reditelj i selektor Festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine
Edit Tot Miškeljin - glumica narodnog pozorišta "Toša Jovanović" u Zrenjaninu
Milovan Filipović Era - glumac i direktor drame SNP-a
Autorka emisije: Eržika Pap Reljin
