Nazivaju ih zacetnicima krautrocka; jedan su od najuticajnijih bendova svih vremena, poznati po spremnosti da eskperimentisu, improvizuju i dodaju elemente minimalizma i narodne muzike. Mada vise ne rade zajedno, clanovi ovog benda su i dalje aktivni i drugi muzicari se otimaju da saradjuju sa njima. Oni su iz Kelna u Nemackoj i zovu se Can.
Can su nastali nakon sto se nemacki muzicar Irmim Schmidt vratio 1968 iz Njujorka, gde je upoznao avantgardne muzicare poput Steve Reicha i Terryja Rileya i otkrio Andyja Warhola i the Velvet Underground. Schmidt je u Kelnu okupio par prijatelja medju kojima su bili kompozitor i flautista David C Johnson i nastavnik muzike Holger Czukay. Njihova namera je bila da se bave avantgardnom klasicnom muzikom, pod uticajem njihovog mentora Karlheinza Stockhausena. Onda su u grupu dosli gitarista i Czukayev ucenik Michael Karoli i jazz bubnjar Jaki Liebzeit.
Grupa je prilicno brzo odustala od klasike i okrenula se rock zvuku. Dok su tragali za imenom, bubnjar Liebezeit je predlozio Can kao skracenicu za komunizam, anarhizam, nihilizam. Sada im je jos samo trebao pevac. Tu ulogu dodelili su nepredvidivom americkom vajaru Malcolmu Mooneyju, sa kojim su 1969. objavili debi album Monster Movie.
Bilo je jasno od samog pocetka da se Can izdvajaju od drugih bendova tog vremena. Njihov zvuk je bio jedinstvena mesavina psihodelicnog rocka i funka, pojacana Mooneyjevim neuroticnom pevanjem. Ipak, po savetu psihijatra, Mooney se vratio u Ameriku, a na njegovo mesto dosao je japanac Kenji ‘Damo’ Suzuki, koga je Czukay otkrio ispred jednog kafica u Minhenu.
Prvi album sa novim pevacem, Damom Suzukijem, bio je Soundtracks iz 1970. Bila je to kompilacija filmske muzike na kojoj su se nasle i dve pesme sa prethodnim pevacem, Malcolmom Mooneyjem.
U narednih par godina Can su se okrenuli improvizacijama i objavili neke od svojih najboljih albuma. Prvi u seriji bio je dupli, Tago Mago, objavljen 1971. Czukay je izjavio da je taj album bio njihov pokusaj da stvore misteriozan muzicki svet od svetla do mraka i natrag.
1972 Can su objavili Ege Bamyasi, nesto pristupacniju ali jos uvek avantgardnu plocu sa zaraznim hitovima Vitamin C i Spoon. Kako je sam Czukay rekao, taj album je prikazao grupu u boljem raspolozenju.
Sa narednim albumom, Future Days, iz 1973. Can su se okrenuli ambijentalnoj muzici. Damo Suzuki je nakon izlaska tog albuma napustio grupu, ozenio se i postao Jehovin svedok, a Can su se sve vise okrenuli instrumentalnoj i ambijentalnoj muzici, koja dominira albumom Soon Over Babaluma iz 1974.
Na narednim albumima, Landed i Flow Motion, Can su se vratili konvencionalnom stilu, pa cak i zabelezili omanji disko hit sa pesmom I Want More. Posle toga su objavili jos tri albuma, Saw Delight, Out of Reach i Can. Na poslednja dva nije vise ucestvovao jedan od osnivaca benda, Holger Czukay.
Can se nikada nisu formalno raspali ali su tokom ’80-ih zamrznuli svoju karijeru. Okupili su svega nekoliko puta, kao na primer 1986 kada su sa prvim pevacem Malcolmom Mooneyjem snimili album Rite Time, pa zatim 1991. da bi snimili pesmu za film Wima Wendersa Until the End of the World.
Nakon sto su prestali da rade zajedno, clanovi Can su se posvetili solo projektima i saradnji sa drugim izvodjacima. Spisak projekata na kojima su ucestvovali je nepregledan. Istovremeno, postao je nepregleda i spisak onih koji su govorili da su Can presudno uticali na njih - The Fall, Public Image Ltd, Joy Division, Talking Heads, Talk Talk, Primal Scream, pa cak i David Bowie.
