Ludi dijamant. Njegova zvezda zasijala je vrlo brzo ali se jos brze ugasila. Pokrenuo je jednu od najvecih rock grupa na svetu, ali su ga njeni clanovi vrlo brzo iz te grupe izbacili. Objavio je samo dva solo albuma i povukao se u anonimnost do kraja zivota. Ostavio je ipak ogroman trag na britanskoj muzickoj sceni i uticao na citave generacije gitarista i kompozitora koji su od rock muzike hteli nesto vise od samo tri akorda. On je Syd Barrett.
Pravo ime Syda Barretta je zapravo Roger Keith Barrett. Rodjen je i odrastao je u Kembridzu i kao mali je poceo da svira, prvo klavir pa zatim ukulele, bendzo I na kraju gitaru. Po jednoj verziji, nadimak Syd je dobio po lokalnom jazz basisti Sydu Barrettu, a po drugoj, nadimak su mu nametnuli drugari jer im je to ime zvucalo vise radnicki nego Roger. Njegova sestra Rosemary je kasnije rekla da kod kuce nikad nije dozvoljavao da ga zovu Syd, samo Roger.
1964 godine Syd Barrett je presao u London gde je upisao slikarstvo. Tu je, sa drugom iz detinjstva Rogerom Watersomm pokrenuo bend koji ce posle nekoliko kratkotrajnih imena i faza postati The Pink Floyd Sound i kasnije samo Pink Floyd, po imenima dva blues muzicara koja je Syd nasao na omotu jedne ploce.
Iako su poceli kao i mnogi drugi, sa obradama americkih R&B klasika, Pink Floyd su vrlo brzo izgradili sopstveni stil, zasnovan na improvizacijama. Postali su pioniri britanske psihodelicne muzike i vrlo brzo su osvojili i publiku i kriticare. Na prvom albumu grupe, The Piper at the Gates of Dawn, Barrett je napisao skoro sve pesme i, kao gitarista atraktivnog izgleda, nametnuo se kao neprikosnoveni vodja grupa.
Istovremeno sa naglim uspehom grupe, poceli su i Barrettovi psiholoski problemi, cemu je u velikoj meri doprinela njegova upotreba opojnih droga, pre svega LSD-ja. Barrett je znao da odstoji citav koncert na bini svirajuci samo jedan akord ili ne svirajuci apsolutno nista. Dok je to njegovo neobicno ponasanje na bini publici bilo interesantno, ostali clanovi Pink Floyd su imali sve manje razumevanja. U grupu je doveden Barrettov stari drugar David Gilmour, koji je svirao dok je Barrett setao po bini. Na kraju su, u januaru 1968, Pink Floyd odlucili da prilikom odlaska na koncert u Southamptonu na jugu Engleske jednostavno ne pokupe Barretta. Iako je formalno jos neko vreme bio clan grupe, Barrett je prakticno bio izbacen.
Nakon izlaska iz Pink Floyd, Barrett se jedno vreme krio od ociju javnosti ali je na nagovor diskografske kuce EMI ipak zapoceo solo karijeru. Objavio je samo dva albuma, The Madcap Laughs i Barrett, sa pesmama uglavnom napisanim tokom najplodnijeg dela njegove karijere, od 1966 do ’67. Pretpostavlja se da je po odlasku iz Pink Floyd napisao veoma malo pesama.
Prvi Barrettov solo album, The Madcap Laughs, snimljen je u dva navrata, prvo sredinom 1968 i zatim sredinom 1969. Na ploci su kao producenti ucestvovali David Gilmour i Roger Waters, i to navodno na zahtev samog Barretta.
Snimanje drugog albuma, Barrett, islo je daleko sporije nego u slucaju prvog. Album su producirali Barrettovi stari prijatelji iz Pink Floyd, David Gilmour i Richard Wright. Nakon izlaska tog albuma, Barrett je odrzao samo jedan polusatni koncert u Londonu i par puta se pojavio na radiju, nakon cega se prakticno povukao sa javne scene. Nakon par godina u rodnom Cambridgeu, Barrett se 1973 vratio u London, gde su ga prijatelji povremeno vidjali kako besciljno tumara ulicama. Iz tog perioda ostala je zabelezena i cuvena epizoda kada je Berret posetio stare prijatelje iz Pink Floyd dok su snimali Shine On You Crazy Diamond, pesmu posvecenu upravo njemu. Barrett je u to vreme bio celav, obrijanih obrva i mnogo deblji nego ranije, tako da ga prijatelji isprva nisu ni prepoznali. Proveo je sa njima par sati u studiju i nakon toga nestao.
Kada je 1978 ostao bez novca, Barrett se vratio u Cambridge da zivi sa majkom. Legenda, koju je njegova sestra kasnije potvrdila, kaze da je Syd kuci dosao peske iz Londona, presavsi nekih 80km. Vratio se slikarstvu i postao strastveni bastovan. Umro je od raka 2006.
Iako njegov opus nije obiman, Syd Barrett je odavno usao u legendu. Muzicari, kriticari i publika smatraju ga jednim od najuticajnih britanskih autora. Uneo je tipicnu englesku ekscentricnost u pop muziku i doneo sasvim nov nacin sviranja elektricne gitare. Pete Townshend iz Who nazvao je Barretta legendom, Bowie mu je odao pocast obradom pesme See Emily Play na albumu Pin Ups, a medju istaknutim Barrettovim fanovima su i Paul McCartney, Brian Eno i Jimmy Page.
